Industrija hrane stvara nevjerovatne količine otpada i nusproizvoda, a ogroman dio toga dolazi od uzgoja živine. Svake godine spali se oko 40 miliona tona kokošijeg perja, što ne samo da otpušta velike količine ugljendioksida već stvara i toksične plinove poput sumpordioksida, piše ScienceDaily.

Polupropusna membrana

Istraživači sa ETH u Cirihu, u Švicarskoj, i Tehnološkog univerziteta Nanjang (NTU), u Singapuru, otkrili su način da iskoriste to perje. Koristeći jednostavan i ekološki proces, oni izvlače protein keratin iz perja i pretvaraju ga u ultrafina vlakna poznata kao amiloidi. Ova keratinska vlakna koriste se dalje u membrani gorivne ćelije.

Gorivne ćelije generišu elektricitet iz vodika i kisika, pa nema otpuštanja ugljendioksida, već samo vreline i vode. One bi, zbog toga, mogle da imaju veliku ulogu kao održiv energetski izvor u budućnosti.

U srcu svake gorivne ćelije nalazi se polupropusna membrana. Ona dozvoljava protonima da prođu kroz nju, ali blokira elektrone, čime ih tjera da se kreću kroz unutrašnje kolo od negativno naelektrisanih anoda do pozitivno naelektrisanih katoda, čime proizvode električnu struju.

U konvencionalnim gorivnim ćelijama ove membrane prave se od veoma toksičnih hemikalija, takozvanih vječnih hemikalija, koje su skupe i ne raspadaju se u prirodi. Membrana koju su razvili istraživači sa ETH i NTU sadrži uglavnom biološki keratin, koji je kompatibilan sa životnom sredinom i dostupan u velikim količinama – kokošije perje sastoji se 90 posto od keratina. To znači da su membrane napravljene od njih do tri puta jeftinije od konvencionalnih, piše Nauka.rs.

Obnovljivi energetski sistemi

- Posvetio sam dosta godina proučavajući različite načine na koje možemo da koristimo otpad iz industrije hrane za obnovljive energetske sisteme. Naš najnoviji napredak zatvara ciklus: uzimamo materijal koji otpušta ugljendioksid i otrovne plinove kada se spali, pa ga koristimo u drugom okruženju. Ne samo da naša nova tehnologija ne zamjenjuje toksične materijale, već ih sprečava da otpuste ugljendioksid, čime se značajno smanjuje zagađenje – rekao je Rafael Mezenga, profesor hrane i mekih materijala na ETH Cirih.

Ipak, kažu, postoje izazovi prije nego što vodik postane održiv izvor energije.

- Vodik je najrasprostranjeniji element u svemiru, samo, nažalost, ne i na Zemlji – rekao je Mezenga.

Kako ga na našoj planeti gotovo nema u čistoj formi, već samo u jedinjenjima, on mora da se proizvodi, što zahtijeva velike količine energije. Nova membrana i u tome može da pomogne jer može da razdvaja vodu na vodik i kisik.