Bosna i Hercegovina se tri decenije, i u doslovnom i u prenesenom značenju, ubija od tri divlja etnonacionalizma. I ogroman broj građana i dalje podržava takve politike. Ne treba ni čuditi ako se uzme u obzir da su ta tri nacionalizma u međuvremenu pod svoju kontrolu suvereno stavila državne resurse, novčane tokove i dobar dio medija.

Stoga očekivati da se ta tri nacionalizma sruše nekakvom revolucijom i masovnim građanskim buntom bilo bi nerealno, jer je veliki broj građana pod njihovom direktnom kontrolom. No, upravo bi zato izbori 2022. i procesi koji su potom uslijedili mogli biti historijski.

Osam probosanskih stranaka formirat će vlast sa SNSD-om i HDZ-om na državnom nivou i, izvjesno, HDZ-om na nivou FBiH. Izborni rezultati nisu omogućili rušenje sva tri nacionalizma istovremeno, jer su SNSD i HDZ bili neprikosnoveni u svojim narodima, no dobro je krenuti makar od jednog.

Već i sami pregovori o formiranju vlasti najavljuju pozitivniji smjer za Bosnu i Hercegovinu. Na isti dan kad je potpisan koalicioni dogovor za državni nivo BiH je potvrđen kandidatski status za EU, Dodik više ne vrijeđa i ne diže tenzije, Čović ne prijeti i ne blokira, a prvi put vidimo i konkretne ciljeve o politikama koje se namjeravaju voditi.

Pokazatelji su to koliko iskorak i samo jedne strane u relativno kratkom roku može dovesti do pozitivnije atmosfere i odnosa u društvu. A ta pozitivna atmosfera i relaksacija dugoročno mogu voditi samo do ishoda u kome bi se i Srbi i Hrvati okrenuli nekim drugačijim politikama i opcijama.

Sve u svemu, nakon dugo vremena možda konačno imamo razloga biti optimistični kada je u pitanju Bosna i Hercegovina.