Govoreći o detaljima svog napredovanja u JNA i KOS-u, Sead Rekić prisjetio se i dana provedenih u Komandno-štabnoj školi, u kojoj su bili i oficiri koji su se kasnije iskreno stavili u službu odbrane Bosne i Hercegovine.

Zajedno sa Seadom Rekićem u klasi u Komandno-štabnoj školi bili su i tadašnji major, kasnije prvi komandant Armije RBiH, general Sefer Halilović, zatim kapetan prve klase Hajrudin Osmanagić iz Velike Kladuše te još jedan kapetan prve klase Zoran Soldat, inače, prema Rekićevoj tvrdnji, bivši oficir KOS-a u Tuzlanskom korpusu.

- Njih trojica bili su cimeri. Ja sam im pomagao u pripremama za nastavu i ispite, jer sam bio jedan od najboljih u školi. U razgovoru sa Seferom i Hajrom vidio sam da je Hajro javno iznosio svoje stavove o ugroženosti muslimanskog i hrvatskog naroda te je više naginjao stranci SDA, osuđivao rat u Hrvatskoj, dok je Sefer dobro poznavao istoriju muslimanskog naroda i više bio naklonjen pozicijama bošnjačke organizacije. SDA je smatrao desnim krilom, a bošnjaštvo je za njega bilo lijevo krilo, znao je to istorijski objašnjavati i meni je to bilo indikativno.

Sefer veliča muslimanski narod

O ovim saznanjima pošao sam da obavijestim majora Šarca, ali ga nisam našao, pa sam jedne prilike, kada sam došao u Sarajevo na vikend, o svojim zapažanjima obavijestio Fikreta Muslimovića, a koji me je prekinuo u priči i rekao da je Sefer kum Pere Simovića te da idem do Pere da mu to prenesem.

Inače, prije dolaska u Sarajevo, Sefer mi je rekao da pozdravim njegovog kuma Peru Simovića, koji je tada bio zamjenik Fikreta Muslimovića. Ja sam otišao kod Pere Simovića i prenio mu Seferove pozdrave, a zatim i svoja zapažanja o Seferu i njegovim nastupima kojima veliča muslimanski narod i to istorijski potkrepljuje, te da je pristalica bošnjaštva. Pero me, međutim, prekida, kaže da to ne diram te da je Sefer dobar. Kasnije sam se pitao da li zapravo Sefer svojim nastupom mene provjerava - prepričao je Rekić.

Nakon toga, kako je rekao, on se u Beogradu počeo intenzivnije družiti sa Seferom Halilovićem, Hajrudinom Osmanagićem i Zoranom Soldatom, a posebno im je pomogao u pisanju istraživačkog rada.

"Sefer sumnja u mene“

- Jedne prilike, po dolasku iz Đakova, Sefer je promijenio svoj stav u odnosu na druženje sa nama. Na pauzama je bio veoma zatvoren. Jednom sam mu predložio da porazgovaramo o tome i on je pristao te smo otišli u njegovu sobu, da bi mi tada Sefer rekao da njemu mentor, po nalogu KOS-a, vraća rad po nekoliko puta. Meni to nije bilo logično. Poznavao sam metodologiju rada KOS-a i taj mi je metod bio nepoznat.

Sefer je rekao da neko od kolega prenosi KOS-u njegove stavove i da, između ostalog, sumnja i na mene. Rekao je da će on saznati ko je to. Rekao sam da ja u tome nisam, a on je počeo govoriti da nije nacionalista, nego kosmopolita, da su njegovi stavovi izraz znanja kojim raspolaže, da nije ekstremista, nego lijevo krilo prosperiteta muslimanskog naroda.

Ostaje distanca

Poslije ovog događaja jednom mi je KOS-ovac Soldat Zoran rekao da odem do majora Šarca. Mene je to iznenadilo, jer nikada Zoranu nisam rekao za svoju vezu s majorom Šarcem, ali mi je on rekao da se obučem u civilno odijelo i krenem i da pazimo da nas ne vidi Sefer da smo skupa. Došli smo u Vojnu gimnaziju te je ubrzo došao major Šarac, nakon čega je Zoran Soldat prenio naša zapažanja o Seferu. No, major Šarac je rekao da Sefera ostavimo na miru i da ne obraćamo pažnju na njega. Bilo mi je to čudno, kao i u slučaju kad sam bio kod Simovića zbog Sefera. Sefer i dalje ostaje distanciran.

Ja sam se povjerio Janku Triviću za Sefera i tada i Trivić kaže da se odmaknem od njega. Jedne prilike, ja i Soldat krenuli smo do generala Babić Mileta, koji je bio načelnik KOS-a Prve armijske oblasti, želio sam da mu se pohvalim da sam dobio desetku na ispitu iz vojne geografije.

General je bio zauzet, jer je kod njega bio dr. Redžepagić iz Sarajeva, iz Vojne bolnice. Sjeli smo kod potpukovnika Varelije, nakon čega je Soldat Zoran započeo razgovor o istupima Sefera, ali je i Varelija rekao da Sefera pustimo na miru i da se posvetimo nauci. Nakon toga ušli smo kod generala Babića te je kapetan Soldat ponovo otpočeo razgovor na istu temu vezanu za Sefera, nakon čega ga je general prekinuo odmahujući rukom ljutito i govoreći da će ga poslati u prekomandu, na taj način prekidajući naše daljnje izlaganje o Seferu.

- Naveo sam ranije da je sa mnom u grupu zajedno bitio Sefer Halilović te kapetan I klase Hajro Osmanagić i kapeta I klase Soldat Zoran te su njih trojica zajedno spavali u sobi. Ja sam njima kao i ostalim drugovima koleggama pomagao u pripremama za nastavu jer sam bio jedan od najboljih, a u razgovoru sa Seferom i Hajrom vidio sam da obojica imaju potpuno suprotan stav u odnosu na mene. Naime Hajro je javno iznosio svoje stavove o ugroženosti muslimanskog naroda i hrvatskog naroda te je više naginjavao stranci SDA, dok je Sefer dobro poznavao historiju muslimanskog naroda te je više bio naklonjen bošnjaštvu i osuđivao je rat u Hrvatskoj. O ovim saznanjima ja sam pošao da obavijestim majora Šurca ali ga nisam našao, pa sam jedne prilike došao u Sarajevo na vikend i o svojim zapažanjima obavijestio potpukovnika Fikreta Muslimovića a koji mi je rekao da je Sefer kum Pere Simovića i da idem do Pere da mu to prenesem, s tim da mi je prije dolaska u Sarajevo rekao da pozdravim njegovog kuma Peru Simovića koji je tada bio zamjenik Fikreta Muslimovića. Ja sam otišao kod Pere Simovića i prethodno mu prenio Seferove pozdrave a zatim svoja zapažanja da bi mi Pero rekao da to ne diram i da je Sefer dobar te da je u redu, bez ikakvog obrazlaganja pa sam ja to tako i prihvatio. Također mi je rekao da ga ne diram i ponovio je da je Sefer dobar. Nakon toga u Beogradu počinjem se intenzivnije družiti sa Seferom, Hajrom i Soldat Soranom jer smo zajedno bili na predavanju a uveče bi izlazili u kafanu i to kasno te mi je poznato da je u Beogradu bio i Seferov brat jednom prilikom te da sam primijetio da je isti privatnik i da ima novca jer je isti iznajmio neku vilu na more gdje smo zajedno trebali ići na godišnji odmor, a najčešće smo izlazili u jednu kafanu koju je držala neka Rada a koju je Sefer poznavao i tom prilikom je Sefer rekao da mu je ona ljubavnica. Jedne prilike radili smo iztraživački projekat te sam pomogao Seferu kao i drugima da uradi taj rad i znam da je jedne prilike po dolasku iz Djakove promijenio svoj stav u odnosu na druženje sa svima u klasi jer je bio na pauzama sam i bio je veoma zatvoren. Ja sam ga jedanput sreo i želio sam da znam šta se dešava, pa sam ja predložio da porazgovaramo o tome i on je pristao te smo otišli u njegovu sobu, da bi mi tada Sefer rekao da njemu mentor vraća rad po nekoliko puta i to po nalogu KOS-a. Iz razloga što je iznosio svoje stavove pa meni to nije bilo logično jer sam poznavao metodologiju rada KOS-a i taj mi je metod bio nepoznat, pa mi je rekao da neko od kolega prenosi KOS-u sve o njemu i da će on saznati ko to radi te mi je rekao da između ostalo sumnja i na mene. Pitao me jesam li ja razgovarao s nekim od organa bezbjednosti te samu mu ja opisao način na koji sam ja prenio njegove pozdrave Peri Simoviću, nakon čega mi Sefer rekao da je i on nekad bio saradnik KOS-a i da je želio da bude organ bezbjednosti te da se to može provjeriti kod nekog ko je organ bezbjednosti u Djakovi s kojim je kućni prijatelj, ali da on nikada KOS-u nije prenosio ono što čuje od prijatelja i rođaka – navodi Rekić na saslušanju 18. aprila 1993. godine. 

Kako je Muslimović vrbovao Rekićevu suprugu

Prisjećajući se još jednom svog angažmana prije odlaska u Komandno-štabnu školu, Sead Rekić se vratio i na događaj iz perioda dok je Fikret Muslimović bio načelnik KOS-a u Četvrtoj diviziji, a Rekićeva supruga radila u Prvoj gimnaziji u Sarajevu.

- Muslimović mi je jednom rekao da u Prvoj gimnaziji ima nekih pojava koje treba razmotriti i da bih trebao suprugu spojiti s majorom Varelijom koji je radio u KOG-u - Odjeljenju bezbjednosti Sedme armije. Ja sam to učinio. Odveo sam suprugu kod potpukovnika Varelije, po instrukciji Muslimovića, i to je bila kućna posjeta.

Varelija je moju suprugu raspitivao o jednoj profesorici engleskog jezika u njenoj gimnaziji, koja vrši odabir đaka koji idu na neko školovanje po Engleskoj ili Americi, da im se tokom raspusta obezbjeđuje smještaj tamo, a ustvari da uče engleski jezik. Varelija je tad govorio da ta profesorica vrši selekciju tih učenika, koja je tad bezbjednosno interesantna, pretpostavljajući da se oni u Engleskoj pripremaju za rad u obavještajnim službama.

Moja supruga je odgovorila da je upoznata s tim i da to ta profesorica radi, ali da joj kriteriji nisu poznati. Njega je interesovalo koja su to djeca išla. Eto, dotle je to išlo, da sam ja i svoju suprugu nabacio na kontakt oficiru KOS-a, po zahtjevu KOS-a i Fikreta Muslimovića - opisao je Rekić 1993. godine.